Zašto gunđaju današnje babe i dede


Koliko puta vam se prijatelj požalio: Moj otac, majka... oboje, toliko su nezadovojni, ogorčeni, ljuti, uvređeni, povređeni, smatraju se oštećenim, zakinutim... jednom rečju negativni, da više ne znam šta ću i kud ću.

Starost, sama po sebi, nimalo nije prijatna, ma koliko se govorlo i pisalo o radostima trećeg doba. To znamo svi mi koje život polako opominje, upozorava i uči da ništa nije kao što je nekad bilo... i da, nažalost, nikada više neće ni biti.



A kako li je tek njima, pitate li se kada se, ako ne glasno ono bar u sebi, sve češće prepituju koliko im je generacijskih drugova o(p)stalo, koliko lekova imaju na dnevnom redu i koliko dijagnoza na svom zdravstvenom kartonu? Kako im je, kada svoju vitalnost mere procentima zaostatka u odnosu na prošlu godinu, a uz gomilu minuseva ne mogu da nađu razloge ni za jedan jedini plus? Kako razmrdavaju kosti kada se probude, kako vide, jedu, dišu... kako i koliko se smeju?


No, to je sve neminovnost življenja i, kao neko ko je majku izgubio vrlo rano (imala je samo 54 godine), jeres li je, nije li, ja u takvim situacijama umem samo da kažem: sigurna sam u to da bi moja majka bila srećna da je doživela te... nečije godine, i pored svih tih podrazumevajućih gorčina.

Ali, kada sagledavamo ogorčenost, nezadovoljstvo, pa vrlo često i sitne pakosti koje svojim rečima seju roditelji današnjih zrelih generacija, valja imati u vidu i sve njihove usude. Koji su im uistinu olakšavajuće okolnosti, kada je reč o primedbovanju, gunđanju, žalbama, zakeranju i zameranju potomcima.

1. Oni su doživeli na svojim leđima ono - imati pa nemati.

2. I dok je trajalo to "imati", mnogo čega su se odricali, svesni potreba svoje dece i želje da njima omoguće što više, ali i nimalo ne sumnjajući da će to vreme žrtvovanja i odricanja vrlo kratko trajati. I da će onda opet imati vremena da se posvete sebi i ostvarivanju sopstvenih malih snova.

3. Onda su, kako ko i ko koliko, izveli svoju decu na put... a ta deca nisu mogla da svoju decu izvode na put, ni sa mnogo više žrtava i odricanja, pa su oni, i ne odahnuvši, morali i dalje da se odriču i da se žrtvuju.
Znate već, onaj stari moj tekst:


ŠTA ĆE BITI SA SRBIJOM KAD POUMIRU SADAŠNJE PLATEŽNE, A STASAJU NESOLVENTNE BABE I DEDE


4. I ne bi, možda, to žrtvovanje njima teško padalo, da se vremena nisu promenila i da im na pamet ne pada i pomisao da njihovim potomcima i nije tako teško kao što misle i još glasnije tvrde, jer:
- "i mi smo bili mladi pa nismo znali za kafanu, u koju se išlo praznikom i kad neko nešto slavi, a današnji mladi iz kafića i kafana ne izlaze"
-"i mi smo bili mladi, al se znalo, pantalone se kupe kad počne školska godina i oblače se samo za u školu, a po kući i oko kuće nose se stare, šta fali što su produžavane i krpljene"
- "i mi smo bili mladi pa nam niko nije pravio "svadbe" za punoletstvo i kupovao skupe poklone, nego niko nije ni primećivao od kad smo mi to punoletni, a našoj deci su majke pravile tortu i sendviče... tj, ako je i za to bilo para, pošto smo gradili kuće i vikendice, šparali za kola i za more..."
- "i mi smo bili mladi pa smo kod frizera išli kad se baš mora, a današnji mladi ne izlaze iz frizerskih i kozmetičkih salona..." i sad sami zamislite  reakciju koja sledi na cenu noktiju, trepavica, obrva...da ne pominjem grudi i zadnjice...

I ovde bi mogao da usledi beskonačan spisak stavki... čega sve nije bilo i "na šta se sad bacaju pare, sve to azdisalo..."... dok se ta baka i(li) taj deka odriču, zarad svega toga, lekova, banje, odmora, vitamina, voća, kvalitetnije hrane... dok prebrojavaju svaki dinar do penzije, kako bi svom detetu ili detetu svog deteta bar malo povećali budžet... "a koji on troši na provod i kafane"...

Te zato, ne zamerite, ako ste ćerka ili sin, a još više ne zamerite ako ste unuka ili unuk... babama i dedama koji vam, uz ono manje ili više para koje vam sunu pri svakom viđenju, upute i koju gorku reč.

Da je sreće pa da, kako je red, vi njima kupite lekove, kilo banana ili jagoda, da im uplatite bar nedelju dana u banji... da ih odvezete na izlet, da one krpe koje ne menjaju godinama zamenite novim suknjama, pantalonama... budite uvereni, oni bi i pored tereta godina, bili nasmejani i sa najvećom radošću bi vas i dočekivali i ispraćali.
Baš onako, kako ih vi sa radošću obilazite (mnogi i jedino tada) onih dana kada im poštar donese penziju.

Follow by Email